Planina kao knjiga: Asenovo kale i Sip

0
2

O planini Ruj i okolini može se (i mora) napisati knjiga. Zato je pred autorom ovih redaka veliki izazov da ukratko opiše čitav mozaik istorije, kulture i istraživanja netaknute prirode, koji će se odigrati u samo par sati boravka na Ruju.

Pravilo je, bez izuzetka, da će ovakav mozaik dočekivati i one koji prvi put zakorače na veličanstvenu Ruj planinu, i nas koji ovde stalno dolazimo i na njoj smo pokrenuli praznike i manifestacije.

Scenografija koju stvaraju prirodne lepote i znamenitosti jugoistične Srbije, na Ruju i okolini, i dramski zaplet koji se uvek odigrava zato što se uvek nešto novo spoznaje – učinili su da se i 18. aprila, na akciji Planinarskog društa „Preslap“, odigra još jedna veličanstvena predstava Ruja i čitavog krajolika oko ove nestvarne planine.

Bićemo, stoga, kratki u ovom opisu, ne bi li sebe motivisali da jednog dana na stranicama knjige, oživimo uspomenu na velikog Aleka Konstantinova, i poput ovog viteza pera i istraživača planina Balkanskog poluostrva, ostavimo, za sva vremena, trag o najlepšim predelima i najlepšoj prirodi.

Podsećamo se da je pre tačno deset godina – 18. aprila 2011.godine, po prvi put, od strane planinara, otkriven vrh Sip, i da je i do dana današnjeg tajanstven ostao, i tajanstven će biti, ne zato što je teško naći put do njega, već zbog buđenja iskonskog, zbog prikaza i doživljaja na samome putu do Sipa, zbog toga što ga vrhom nazivamo i planinari, i istraživači i geografi, ali Sip na vrh ne liči nimalo iz pravca Srbije, a jedva da je nalik vrhu kada se posmatra iz Bugarske. Zbog stoletnih šuma koje deluju kao najtiše šume Balkanskog poluostrva, u kojima je disanje planinara i namernika – najsnažniji zvuk. Zbog čestih magli i izmaglica, rose na travi i granama. Zbog napuštene karaule koja se kao po pravilu pojavi u vidokrugu tek kada se njoj sasvim približimo, izranja iz magle. Zbog oznake vrha, graničnog kamena, koji se nalazi na zaravni, u travnjaku, a onda, samo desetak metara dalje, već u Bugarskoj, konačno se i naiđe na strminu, koja će u povratku predstavljati deonicu uspona.

Podsetili su se planinari iz Niša, Knjaževca, Leskovca, Bojnika, Jagodine i Jasenovog Dela, čuvenog voza na pruzi uskotračnog koloseka, koji je od 1922 do 1962. godine saobraćao od Pirota, preko Sukova i Zvonca, sve do Rakite i legendarnog rudnika kamenog uglja. Ušli su planinari tako, skoro jedan vek kasnije, i u kadrove filma „Rudareva sreća“, koji je ovde, u kraju koji je Aleko Konstantinov oceni lepšim od Švajcarske i Tirola, snimljen 1929.godine, kao prvi igrani film u istoriji kinematogarfije na ovim prostorima.

Obišli su planinari dve svetinje – manastir Uspenija Presvete Bogorodice u Sukovu, i manasti Svetog Jovana Bogoslova u okolini Poganova.

Kroz kanjon reke Jerme, u okolini sela Vlasi, prošli su planinari, prošetali drumom, izgrađenim na trasi nekadašnje pruge, prošli su kroz nekoliko tunela i ovekovečili inverziju i prelamanje stena moćne Greben planine i moćne Vlaške planine.

Između Stolske planine i Ruj planine, kod Zvonačke Banje, tamo gde se stene ove dve planine maltene dodiruju, tek metar i po su udaljene, reka Blatašnica ili Zvonačka reka, prosekla je najuži kanjon u Srbiji – kanjon Cedilka. U Cedilku ćemo ući prelaskom kamenog mosta, nekadašnjeg železničkog mosta, sada pešačkog. U kanjonu se prolazi i kroz dva tunela, nekada je kroz njih prolazila čuvena lokomotiva „Baba Milka“, prema Rakiti sa praznim vagonima, od Rakite sa vagonima punim kamenog uglja. Danas kroz ove tunele prolaze planinari i izletnici. I sve će trajati beskonačno dugo, valja ovo pogledati, uživati u uzbuđenju, valja oslikati, snimiti.

Do ponositog vrha Asenovo kale, družina je izašla kroz atar sela Jasenov Del. I, kao što je sve ovde posebno, neobično, tako je i selo Jasenov Del najrazuđenije selo u Srbiji, razbacano na ogromnoj površini, od reke Jerme na severu do Blatašnice na jugu, od Stolske planine na zapadu, sve do Sipa i granice sa Bugarskom na istoku, a na jugozapadu, na vrhu Vetren (ili Rakitski kamen), susreću se atari sela Jasenov Del, Vuči Del i Rakita, sa atarom sela Lomnica kod Trna u Bugarskoj.

Zbog svog oblika očnjaka, ponositi vrh Asenovo kale uočava se iz znatno udaljenijih krajeva. Ovoga puta, magla i oblaci uslovili su da se prilikom uspona na stenu Asenovog kaleta, koja samo na slikama i možda u priči deluje zastrašujuće i neosvojivo, a u stvarnosti je sve znatno lakše – uopošte i ne vidi Asenovo kale.

Doduše, valjalo je otići do Sipa i vratiti se u Jasenov Del. Tek onda, kada su se planinari pripremali za povratak kućama – u kasno nedeljn popodne, oblaci su se razišli i sunce je, sada već daleko sa zapada, obasjalo neobično lepom svetlošću i vrh Asenovo kale i kanjon Cedilka, toliko inspirativnom svetlošću da ćemo ovde doći i u skorije vreme. Ovako osvetljeno Asenovo kale je svetionik i inspiracija za neke nove misli, i redove koji će tek biti ispisani…

Miroslav Dokman

Foto: Planinarsko društvo “Preslap”

Vest preuzeta sa portala „Far“