Snežana Đorđević – Setne priče sa stare planine! „Vurnjak“

235

Nasedala deca pokre ognjište, oganj se razgorel pa šara po ižutu, da nadvije na lamputu što sade u jedno ćoše vrlja videlo. Obrazi njim se zarumeneli a oči usvitkale od ognjat, sedu na tronoške i čekaju da babičkata sturi kotlenkutu od veridje pa da lupe krompire. A kompireti su za leb, zamesila ga babata još denska sas domaći kvas’c u kopanju, prekrila ga sas mesalj i čeka ga da nadojde. Na sred ižutu turila sud i u njega gnječaljku da zgnječi kompireti kad se olupe. Decata duvaju u šaće, metkaju kompireti iz jednu ruku u drugu, duvaju da olade i lupe, a lupenćete zbiraju za pomiju, nema ništa za vrljanje. A kompireti ž’lti pa sipkavi, l’štu se kako sneg ka padne za Jovanden.

Jutre kad se s’vne kopanjata če bude p’lna s testo, babata če ga razmesi na vurnjaci, a vurnjutu če naklade i zatvori da se nagreje. Kad dju otvori i uzmete sas umit lebat navrlja sas drvenu lopatu a vratancata omaže sas lajna. Decata ovivu okol vurnjutu, kako se zaigruju a očiti njim sve kamto vurnjutu, kada če lebat da izlezne. Sve na selo blago, od pust nemot i jaraliće zelene i kruške divljačke sve se jede i sve blago, al ništa neje poblago odi vurnjak ka ga izvade žešak izi vurnjutu. Projde sat vreme, tačno toliko ga babata peče. Otvori vurnjutu a selo zamirisa, zamirisa takv miris da s reč ne može da se opiše, zamirisa na dobru godinu, na zrelo žito, na belo brašno i na rumenu koričku. Jedno vurnjače malečko uvek se peče za decata da ne nalome od golemiti lebovi dok su žešći. Svakoje graba po parče, pa koje sa sirenje koje sas ovčo mleko ćiselo, koje sas pekmez namazan leti niz dvorat po selo društvo da si najde, lebat da podeli.

Teka je bilo i teka pamtim, a vurnjata si još sedi u dvorat, starciti odavna pomreli što su dju ložili, al ja sam se nameračila ka najdem odi tija krompire, ž’lti i sipkavi da umesim nekoj vurnjak na moja unučetija, da me pamte po miris od vurnjak.

Vest preuzeta sa portala „Plus Online“