Visoko gorje Bosne i Hercegovine i Crne Gore – Maglić, Trzivka, Volujak, Trnovački Durmitor

0
118

Tri lepa i uzbudljiva dana priredio je Zoran Pavlović Paća za svoju družinu, na području Bosne i Hercegovine i Crne Gore, od 14. do 16. avgusta 2020. godine. Uprkos otežanim uslovima za izvođenje planinarskih aktivnosti uzrokovanih epidemijom koronavirusa, Paća je uspešno sproveo u delo svoju visokogorsku akciju, koja je bila obogaćena i brojnim sadržajima na mestima koja predstavljaju svetsku prirodnu i kulturno-istorijsku baštinu.

This image has an empty alt attribute; its file name is 258-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 259-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 260-1024x683.jpg

Glavni cilj akcije bio je uspon na planinu Maglić, čiji je vrh Maglić bosanski, sa 2386 metara nadmorske visine, i najviši u Bosni i Hercegovini. Osnovna varijanta uspona na Maglić obuhvata polazak na uspon sa zaravni Prijevor, iznad Tjentišta, doline reke Sutjeske i nasuprot prašume Perućica, koja je i najveća preostala prašuma u Evropi. Maglić je pogranična planina, a upravo preko vrha Maglić bosanski povučena je državna granica između Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Najviši vrh Maglića, nije daleko od Maglića bosanskog, a to je Maglić crnogorski sa 2.388 metara. Od Maglića crnogorskog, preko raskrsnice Carev do, uobičajeno se planinari spuštaju do prelepog, u obliku srca, Trnovačkog jezera, odakle se šumskom stazom vraćaju u Bosnu i Hercegovinu, na plato Prijevor.

This image has an empty alt attribute; its file name is 261-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 262-1024x683.jpg

Međutim, Paća je sada zamislio da se sa Carevog dola skrene ka oštrom grebenu još tri planine, i da svoju družinu izvede na Trzivku (2333 m), Volujak (2396 m) i Trnovački Durmitor (2246 m), i tek da sa ovog potonjeg spusti družinu na Trnovačko jezero.

This image has an empty alt attribute; its file name is 263-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 264-1024x683.jpg

U družini je bilo dvanaestoro planinarki i planinara iz Predejana, Niša, Leskovca, Vranja, Paraćina i Kraljeva. Na putu ka reci Foči, družina je zastala u Višegradu i obišla “Andrić grad” i svetski poznat most Mehmed paše Sokolovića, legendarnu “Na Drini Ćupriju”. U petak, je družina kasno uveče pristigla u jedan od brojnih rafting kampova, uzvodno od Foče, prema granici sa Crnom Gorom.

This image has an empty alt attribute; its file name is 265-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 266-1024x683.jpg

Rafting kao sportsko-rekreativna disciplina, poprilično uzbudljiva, svoj zamajac doživljava zadnjih destak godina, na rekama Tari, Pivi i Drini. Samo u okolini Foče, na desnoj obali Drine, izgrađeno je desetak kampova, u kojima se mesto za noćenje i mesto u rafting posada obezbeđuje znatno ranijom rezervacijom.

Tako je i deo Paćine družine, subotnji dan proveo na raftingu. Sam njihov spust čamcima, trajao je oko četiri sata, a počeo je na Tari i završio kod sela Bastasi, na Drini. Deo Paćine družine koji nije želeo da se oproba u raftingu, subotnji dan obogatio je odlaskom na mesto gde nastaje reka Drina. Reka Tara i reka Piva, spojiće se kod mesta Šćepan polje u Crnoj Gori, ili mesta Hum u Bosni i Hercegovini, i tako stvoriti reku Drinu. Sutoku je Paćina družina najpre posmatrala sa mosta preko reke Tare, a ovaj most je i granični prelaz između Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tara je ovde predivne zelene boje. Most je od sutoke Tare i Pive udaljen dvestotinak metara, i sutoka se vidi, ali ne idealno. Za onaj pravi ugođaj sutoke, valjalo je otići u prvi kamp nizvodno na desnoj obali Drine, spustiti se na kamenitu obalu Drine, i otići na samu sutoku.

Osećaj je fascinantan. U čuđenju je družina bila, je li lepše samo posmatrati kako se zelena Tara i plavkasta Piva spajaju i čine smaragdnu Drinu, ili pak osluškivati kako se ovde objedinjuju i zvuci Tare i Pive, i tvore jedan poseban, različiti zvuk početka toka reke Drine. Ipak je najlepše sve ove utiske, i efekte, i svetslosne i zvučne, gledati kao celinu nestvarnih prirodnih lepota.

Stalna pomisao bila je i na istorijski značaj reke Drine, koja, ma koliko lepa bila, uvek je bila reka koja je označavala podele, među velikim carstvom, između država, između religija i kultura….

This image has an empty alt attribute; its file name is 267-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 268-1024x683.jpg

Konačno, 16. avgusta družina je krenula na planinarski, visokogorski deo svoje akcije. Na Prijevor, iznad Tjentišta, je družina pristigla u četiri sata i trideset minuta izjutra, po mraku, ali nebo bilo vedro i sijale su zvezde, sasvim dovoljno da se nekako ocrta ogromna stena Maglića, iznad Prijevora. U jednom trenutku, činilo se da su zvezde u Bosni i Hercegovini, a Mesec u Crnoj Gori, te da Maglić toliko visoko para nebo, da i nebeska tela razdvaja…

Paća je odredio da se na najviši vrh Bosne i Hercegovine ide najkraćom, najstrmijom, i najtežom trasom – “Banjalučkim smerom”. O zahtevnosti trase govori i to da u samo dva kilometa dužine, treba savladati preko 700 metara visinske razlike, da su svuda unaokolo litice i provalije, a da je skoro tri sata potrebno za ovaj izazov. Prvi deo trase vodi strmo kroz šumu. Naredna strmina je tik iznad strmog pašnjaka, gde je posebno opasno bilo to što je trava bila rosna, vlažna, mokra, klizava. Malo odatle, strma trasa vodi po siparu, gde se često dešava da se posle par uspešnih koraka, zbog mnogo sitnog kamenja, napravi i koji korak unazad. Počelo je već i da se razdanjuje, da sviće. Prašuma Perućica bila je okovana zastrašujućom maglom, i izgledala je još više skrivena, negde u dubinama kanjona reke Sutjeske i Maglića. Posle sipara, već je valjalo verati se po stenama, upotrebljavati ruke, tražiti oslonce. Pogled unazad i prema dole nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Delovalo je kao da se Paćina družina izdiže iz ambisa i nezaustavljivo ide ka suncu i svom cilju. Družina je potom ušla u oštre stene. Zbog sigurnosti, na ovom mestu poželjno je penjati se sa zaštitnim kacigama. Odroni su česti, a i najsitniji kamen, kada sa visine padne, dobije ubrzanje i može biti fatalan. Ovde su postavljene i sigurnosne sajle, koje mogu biti od velike pomoći, sem na par deonica na kojima su olabavljene. Kada se i poslednja stena prođe, dolazi se sasvim blizu Maglića bosanskog, i konačno se na njega može izaći u uspravnom položaju, hodajući.

Pogled sa Maglića bosanskog je fascinantan: Durmitor, Trzivka, Volujak, Trnovački Durmitor, Zelengora, Bioč, Perućica, kanjon Sutjeske, kanjon Pive…

Paća je ubrzo poveo družinu i ka Magliću crnogorskom, koji je najviši vrh planine, ali do koga se izlazi uobičajenim hodom. Međutim, tek sa Maglića crnogorskog, može se videte koliko nad okolinom dominira stena Maglića bosanskog, i zaista samo par uzanih koridora postoji za bezbedan izlazak na najviši vrh Bosne i Hercegovine.

Kod raskrsnice Carev do, troje učesnika odlučuje da odmah siđe ka Trnovačkom jezeru, a osmoro kreće da zatvori krug grebenom Trzivke, Volujaka i Trnovačkog Durmitora.

Silazak do Trnovačkog jezera nije lagan. Potrebno je na relativno kratkoj trasi spustiti se oko 800 metara visinske razlike. Izuzetno strma staza je obeležena, i u gornjem delu je prekrivene siparom i sitnim kamenjem. Iznad jezera, staza ulazi u šumu, a sve postaje ravno tek na obalama Trnovačkog jezera.

Od Trnovačog jezera, nazad prema Prijevoru, vodi pešačka staza koja je prilično popularna u Foči i okolini. Zanimljivo, ovde je dozvoljeno preći državnu granicu na stazi, bez ikakve provere. Od Trnovačkog jezera, trasa ka Prijevoru najpre prilično spušta, kroz šumu, do livade, a tek potom sledi uspon do Prijevora. Ova staza dugačka je 5 kilometara. Trnovačko jezero je potpuno izlovano sa crnogorske strane Maglića, i zato do njega rekreativci pešače iz pravca Prijevora, odnosno Bosne i Hercegovine.

This image has an empty alt attribute; its file name is 269-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 270-1024x683.jpg

S druge strane, družina koju je Paća poveo na preostale tri planine, doživela je znatno više napora. Na mnogo mesta, ovde već nema nikakve staze, već se mora improvizovati, balansirati iznad strmih litica, vodeći računa i o bezbednosti, i tome da gubitak visine, koji je neminovan, bude što manji. Kada se posmatra okolina Trnovačkog jezera, vidi se da njegovu izlovanost čine nepristupačne i ogromne stene Trzivke, Volujaka i Trnovačkog Durmitora. One deonice, gde su staze bile trasirane i obeležene, opet, iziskivale su trošenje snage, zbog svoje dužine. One druge, bile su veza između planina, kojima se takoreći i ne prolazi i koje je Paća trasirao u pripremama za ovu akciju. Tamo gde čistih staza i puteva nije bilo, valjalo je računati na veranje po stenama, prolaženje kroz useke, bekstvo od litica i sipara. Na celoj trasi, naravno, više puta je visina izgubljena, pa vraćana, što nije bio slučaj sa snagom Paćinh penjača, koja je iščezavala.

Silazak na Trnovačko jezero Paća je izveo strmom stazom sa Trnovačkog Durmitora. Tek onda, maltene u smiraj dana, družina je savladala i preostalih 5 kilometara do Prijevora.

Ovde, u pograničnom kraju Bosne i Hercegovine i Crne Gore, svaki zaljubljenik u visoko gorje može da pronađe svoje mesto. Usponom n abilo koju od ovih planina, ili na više njih, itekako će se spremiti za sva iskušenja na ekspedicijama širom Evrope i sveta.

Miroslav Dokman

Vest preuzeta sa portala „Far“