„Kornjača“ – nova priča Gabriela Icića

0
110

Gabriel Icić, naš trinaestogodišnji sugrađanin, poslao nam je svoju novu priču, koju želi da podeli sa nama i vama. Priča nosi naziv „Kornjača“. 

Kornjača

Do skora, recimo desetak godina unazad, u ulici Kraljevića Marka, a naročito u našem komšiluku nije bilo toliko ograda, i to ne običnih već ograde-zidine, nije bilo toliko kuća koje su sa dvorištima, magacinima, kapijama potpuno “pojele” ono malo zemlje, trave i prirode.

Iako ja to nisam video, ali tata mi je pričao kako bi svake godine na proleće ili jesen kroz naše dvorište prolazila porodica ježeva, zatim su prema istoku prolazile i kornjače.

Uvek je mogao da ih uveče ili noću čuje dok su išle kroz naše travnato dvorište. Naročito ježeve; oni su proizvodili neki čudan zvuk, kao grgutavo mumlanje nekog prasenceta.

A na starom, sada posečenom stablu duda se tačno kao sat, svake godine od trećeg do sedmog aprila vraćao sa svog dalekog zimovanja u Africi jedan slavuj. Njegova prelepa pesma se čula nekoliko ulica dalje. I lepa i glasna, ali se uz nju moglo dobro spavati.

Niti prolaze niti više dolaze u ulicu Kraljevića Marka…

Ali, moja porodica voli životinje, pa smo rekli da spašavamo šta možemo. Eto, do pre par godina nije bilo vrabaca i tata se plašio da ih je pobilo nešto što bacaju iz aviona, ili da su ih pojeli ovi bezbrojni gavranovi. Ponekad pomislim da će ih uskoro biti više nego građana u Pirotu.

Dugo nije bilo ni grlica, ili kako ih mi zovemo gugutkica. Zato smo rešili da to nešto malo njih koje sleću u naše dvorište počnemo hraniti. Kupovali smo žito na pijaci, a Leka bi im svakog dana nadrobio i ceo hleb.

U početku su dolazile samo par njih, a zatim su nagrnuli i vrapci i golubovi, pa smo posedovali jedno poprilično jato, nahranjeno i slobodno.

Međutim, jednog dana smo videli kornjaču. Okretala se ispred naše kapije jer nije mogla da nađe neki pređašnji, sada čvrsto zagrađeni prolaz. Brzo smo istrčali i uneli je u dvorište. Tata kaže da je težila i više od tri kilograma. Pomislili smo da je čuvamo. Da joj ogradimo jedan deo pored zida kuće i hranimo.

Ali ona nije htela da ostane, i stalno je rušila improvizovanu ogradu, izilazila i kretala prema istoku, kako bi došla do nekog prolaza između kuća. Vraćali smo je, donosili vodu, salatu, kupus, ali ona je tvrdoglavo nastavljala svojim zamišljenim putem.

Tada je tata rekao da je stavimo u onaj metalni kavez koga smo ranije koristili za zeku i da je odnesemo van grada. Automobili brzo voze, a tamo je i glavna ulica, ima i puno pasa, pa da joj pomognemo. Stavili smo je u kavez i pošli prema keju. Ideja nam je bila da je odnesemo preko železničkog mosta na drugu stranu Nišave i pustimo u njive.

Dan je bio jako vruć, ali šta je tu je, poneli smo sokiće i vodu, a tata je nosio kavez. Njemu je bilo najteže, stalno je menjao ruke i skroz se oznojio, ali smo uporno napredovali prema planu.

Odmorili smo na Keju, pod onim divnim lipama, nastavili i prešli železnički most. Mnogo nas je naljutila ona ulica ispred, valjda Kozaračka, jer nisu postavili nikakvu signalizaciju ni pešački prelaz, jer se Kej praktično nastavlja i preko, a automobili voze prebrzo. 

Išli smo prema mestu gde se u Nišavu uliva voda iz hidroelektrane, i tu naišli na neku njivu sa kukuruzom, a pored nje pumpa i najlon bašta.

Pustili smo kornjaču iz kaveza. Bilo je dosta visoke trave, trnja i svakakvog gustiša, koji smo naravno mi pregazili. Kornjača je stala, okretala se, mirovala, i onda rešila da krene na svoj put. Naravno, prema istoku.

Pa, bili smo malo umorni, ali zadovoljni.

Eto, nije htela da živi bez slobode, i imala je neki svoj cilj.

Neka je sreća prati!

Gabriel Icić

Vest preuzeta sa portala „Plus Online“