Снимка од 1928: Ка се женили Личко Бешлијин и Јанка Ујчићова

16

Сликата је напрајена 1928. у Смиловци у старо селиште на Бешлијини. Са је тука ижата на покојнога ујћу ми Нону. Напрајена је на свадбу ка су се женили деда ми Илија Тодоров Алексов и баба ми Јанка Христова Алексова. Т`ги су били Алексићи, било „бивша Југославија“ и неје имало Бугаре, него само „прави Срби“.

Кој ђи је поп венчал и дека не знам, понеже се у Смиловци у това време прајила нова, или по точно зановувала стара црква, која је па била на старо, а ја мислим баш много старо црквиште, које и денеска има вид на „тел“ или баш много голем „тумул“. У њу је па прво венчање било на деда ми Васка, брата на бабу ми Јанку 1929. годину, а са је на тија темеље напрајена сагашњата црква, на крајат на 20. век.

Баба ми Јанка је била из фамилију Ујчићови, за коју никој не знаје одека је дошла и се заједно с Шуманови счита за најстару у селото. На башту њу је имало Риста и он је од Ћиринци, ама је зетен у Ујчићови. Мајћа на бабу се окала Ита и је много млада умрела, а по њу и башта њу Риста. Остајили четри деца; Јанку 1905. набор, Тодорку (Тору) 1909., Васила (Васка) 1916. и Венету (Вену) 1918.

Децата је чувал деда њи Илија и најстарата черка, моја баба Јанка. Имали много голем имот, кој сас железну руку, али се пак благу нарав и голему памет, управљал деда Илија. Имало и „момци“, ама баба ми много рано почела да работи и мушће работе. Даже сама денула и стог с`с снопје.

„Била сам ко волица. Толко сам била јака и с толко ак`л“, тека ми је говорила, а у Бешлијини сам побегла од Ујчићов имот и работу од с`лнце до с`лнце“.

Деда ми је па бил од Бешлијини, фамилију која је дошла од Косово, ко бешлије (охрана на Турците) и остала у Смиловци. Вероватно негде у 17. или 18. век. Бешлијини па били многочељадни, ама не и богати.

Деду ми, кој је бил по ситан од бабу ми, су окали Личко или Лилко и роден је 1904. Имал је по старога брата Нацка, кој је имал прогиманзију и бил је чиновник, а башта њим па Тодор исто млад умрел и бил још под Турците грамотан, па ка је Књажевство Б`лгарија прајило прву регрутацију и новачење бивал и кмет на селото.

Бешелијини су ка је баба Јанка дошла у њи још живејали у задругу, коју је изгледа она растурила и с Лилка напрајили ижу, с коју се ја са „дичим“. У њу су повели и мајћу на Лилка и Нацка, баба Јорду (Јорданка), која је па била Изатовачанка. Малечка, вредна, чиста и жена која се од ништо не бојала, ко су ми распрајали.

На туја свадбу је кум бил Тодор Рашин, а кумица Лена. Тодор бил тишљар и много обичал работуту си и да све буде по табијет. Тека се и носил. Чисто и под кон`ц. Иначе, Рашини су заједно с Кордини били најмногољудна фамилија у цело Смиловци.

Туја слику сам гледал коџа пути, нади дољњијат кревет у големуту собу и сигурно много пути питувал бабу, кој је на сликуту. Е са да је тука она би ми казала, ама ја сам кока доста по забоварил и тешко се опрајам, кој је кој, понеже од сликуту нема више живи.

Ама че пробам. У средуту су младенците Јанка и Личко, лево од њи, с мустаци је брат на Лилка, Нацко. Поди младенците су кумовете Лена и Тодор, кој вероватно држи сина си, кум Цветана.

Познавам и баба Марицу, жену на деда ми Тодора, кога нес`м запомнил живога, деда Митка Белијонога, деда Најдена, баба Јорду и скроз доле до кумицу Лену, деда Илију, деду на баба Јанку, кој држи накоњче. Остало немам појма. Ко да никигаш нес`м видел, никој ми неје распрајал који су и кви су били, и ко да барем некоји од њи с`м познавал, вероватно у њину старос и сигурно и обичал. А са беее… , празна д`ската и главата.

Да кажем некоју и за бабу и деду. Деда Лилко је бил миран и благ човек. „Богалинац“, кажу Смиловчање. Баба Јанка па све обратно. Јасна, гласна, вредна, чиста, акалијћа и надокњичава. Од њу је могло да буде све. Од бировина и кмета, па до готвачку, копачку и мајћу на целуту маалу. Умејеше да баје од „сугребје“ и се је сечала за све фамилије и човеци по Забрђе и Висок, све пости и црковни празници. Е, ама са ђу нема да ми по поткаже, који су на сликуту.

Тека је това ка некој проба да је по паметан од баба Јанку Бешлијину и ка не записује, кво му је казала.

П.С. Молим ако некој на фејсбук и преко ФАР има допир до Злату Рашину, Талијанску нек њу покаже сликуту. Она че ђи свити познаје и за сви че каже понешто, а нема се тренчи и зева ко мене. Служе ђу и очи и а`кл. И да ђу служе. Без њу је Смиловци ко сцепена овчарска торба, из коју једно, по једно испада све.

Слободан Алексић Ћоса

Vest preuzeta sa portala „Far“