„Kada dečje igre postanu sećanja“ – priča Gabriela Icića

0
82

Naš sugrađanin Gabriel Icić napisao je još jednu priču. Ovoga puta pod naslovom „Kada dečje igre postanu stvarnost“.

Zahvaljujemo se Gabrielu što svoje stvaralaštvo deli sa nama. 

Draga deco, ukoliko i vi želite da nam pokažete svoju kreativnost i talenat javite nam se. Rubrika „Dečiji kutak“ je vaša.

Uživajte u Gabrielovoj priči! 

                                                                  Kada dečje igre postanu sećanja

Jednom sam slušao kako se moj otac i njegov mlađi kolega sećaju svog detinjstva; sedamdesete-osamdesete godine prošlog veka. Znao sam zašto malo glasnije razgovaraju-da bi ih ja i moja braća čuli , a mi smo i bili povod tome. Naime, Koki se igrao na plej stejšnu, Đole na svom telefonu, a Leka je na tabletu igrao šah sa nekim Amerikancem, dok sam ja na telefonu pretraživao oglase na Kupujem prodajem i Pirotskoj pijaci.

 -Ja bih uglavnom u školi naučio sve, kući prelistao svesku, pročitao knjigu, odgovorio na pitanja i na brzaka napisao domaći. A onda najlepši deo dana: juriš napolje da se igram. Mama bi me jedva uhvatila na vratima da mi da veliku krišku namazanu sa mašću, solju i alevom paprikom. Ponekad i pekmezom, govorio je moj tata. 

-Hej, daj griz…Ja sam prvi, ja drugi…

A tada, bez obzira da li sam bio pre podne ili po podne u školu, dan ili je već pao mrak, da li je leto ili zima, sneg ili blato, napolju bi bilo već mnogo dece. Naravno da ih nisam brojao, ali sada sam siguran da ih je uvek bilo oko dvadeset dečaka i devojčica. Subotom i nedeljom mnogo više.

Ulica Kraljevića Marka nije bila asfaltirana, i bilo je puno mesta za igru: tu gde se nalazi sada velika trafo stanica, pa u Vatrogasnom domu, u Mečkinom sokaku, a osim toga nije postojalo ovoliko kapija i ograda.

Kakvih se sve igara igralo: fudbal, žandar lopov, neka bije neka bije, žmurke, ili samo obične jurnjave…Uvek bi se pre nego nas roditelji počnu dozivati lepo ispričali o svemu i svačemu, a najviše su palile neke horor priče, kao pojavio se neki vampir sa konjskom glavom koji noću hvata decu i slično…

-Da i u moje vreme je bilo slično, nadoveza se kolega, sve slobodno vreme smo se igrali, a naročito za vreme raspusta. Nije bilo sile koja bi nas zadržala kući…osim možda neke jake kiše ili oluje, ali čim ona prođe opet svi napolje. Sećam se da smo se peli na visoko drveće i tražili ptičja jaja.

Dobro su znali da mi slušamo, i naravno ćutimo. Da nas roditelji ne izvode u šetnje Kejom ili do Kraljevića Marka, možda neke prodavnice, a one su na svega desetak koraka, ne bismo ni mrdnuli iz kuće. 

Mislim da nisu krive samo ove nove elektronske stvarčice, za koje uvek mora biti para i koje su uglavnom sve bolje i bolje. Nekako mi se čini da nema ni toliko dece kao u njihovo vreme, ili ih ima samo i oni više vole da se igraju u sobi.

Pa čak i kada susretnemo neke, a to su uglavnom grupice od tri najviše četri deteta oni umesto da nas pozovu da igramo sa njima fudbal ili košarku u dvorištu Gimnazije ili na Omladinskom stadionu, uglavnom žele da nas provociraju ili da se biju sa nama.

Možda je za dobar deo ovakvog stanja kriv ovaj glupi Kovid, ili šta već, pa ih roditelji ne pustaju puno vani, ali ipak mislim da su ove super igrice, crtaći, Niklodeoni, tableti, telefoni, lap topovi, knjige i stripovi krivi za to što ni u dvorište ne izilazimo.

Isto je bilo i dok smo živeli u Kraljevića Marka, pa nam se kuća ubuđavila i prešli u maminu u  Save Kovačevića, isto je i u Slovenačkoj ili u školskom dvorištu.

Šetamo se Kejom, Kaleom, poigramo se na nekom igralištu gde su neki fini ljudi napravili raznorazne sprave, a onda ih neki besni i pijani poluklinci, polomili i na sve strane razbacali slomljene pivske flaše, na koje smo pocepali dve zaista dobre lopte, ili se nerviramo kada vidimo polomljeno drvo ili iščupanu kantu za đubre na Keju.

Od skora smo počeli, prvi put, da čujemo pa i vidimo žabe na kompenzacionom bazenu, videli smo dve porodice divljih pataka i par ždralova. Nešto ribica tamo gde se u Nišavu uliva voda iz hidroelektrane.

Ali i sve to je oko sat vremena, a onda opet soba.

Kažu da svako vreme ima svoja interesovanja, da li je ovo naše dobro ili loše-saznaćemo. Valjda…            

Gabriel Icić, 3. avgust 2020. godine

Vest preuzeta sa portala „Plus Online“