Karlo Skacel – Od Čeha do znamenitog Piroćanca

16

Uprkos velikim porodičnim tragedijama koje su ga zadesile Karlo Skacel je nastavio da živi i radi sa velikim entuzijazmom i željom da unapredi kako svoj apotekarski posao tako i malu varošku sredinu koja je kaskala u odnosu na severnije krajeve Srbije.

Progresivan i preduzimljiv Karlo Skacel je rešio da svoj posao proširi time što je pored glavne ulice u blizini Velikog mosta kupio plac i 1912. godine počeo gradnju velike kuće sa lokalom u prizemlju u stilu secesije ostavljajući Pirotu u graditeljsko nasleđe jedan od najlepših stambenih objekata u gradu. Impresivno zdanje dobilo je završne obrise tokom 1913. godine. U trenutku gradnje kuća se nalazila u ulici Princa Đorđa, tokom okupacije Bugari su ulici dali ime Adolfa Hitlera, a nakon Drugog svetskog rata su se smenila imena Ruzveltova, Crvene armije, Borisa Kidriča, a danas je to ulica Kneza Miloša. U prizemlju zgrade radila je čuvena apoteka Sv. Nikole čiji je vlasnik bio Karlo Skacel. O tome kakve je utiske apoteka ostavljala na savremenike najbolje govori sledeći opis:

– Skacelova apoteka nalazila se u blizini Golemog mosta sa drvenim i belim klupama na kojima bi ljudi tokom letnjih dana čekali da lekovi budu spravljeni. Pacijent je uvek sa strahopoštovanjem ulazio u apoteku, uvek iznova zbunjen mermernim stubovima, visokim gipsanim šarama, ukrašenom tavanicom i velikom crnom mermernom pločom na koju bi posetilac stavljao recept pre nego što ga preuzme apotekar koji bi potom uz stepenice odlazio da pripremi lek. Kada bi spravljanje leka bilo gotovo apotekar bi iznosio staklenu flašicu sa plutanim zapušačem, lepio na nju etiketu, ispisivao način upotrebe i zavijao u tanku belu hartiju. Nekada bi apotekar pred pacijentom, mešao u plitkoj porcelanskoj zdeli, belim porcelanskim tučkom praškove izmerene prethodno na žutoj mesinganoj vagi sitnim miligramskim metalnim pločicama, dok bi se iza njegovih leđa širio miris špiritusne lampe.

Dok je njegova kuća građena, Karlo Skacel je bio pred velikim iskušenjem jer je mobilisan tokom Balkanskih ratova kao sanitetski oficir. Zahvaljujući velikoj sreći i medicinskom znanju uspeo je da izbegne zarazu kolere koja je zahvatila njegovu jedinicu tako da se živ i zdrav vratio kući. U periodu do početka Prvog svetskog rata Karlo Skacel je uspeo da raširi poslovanje svoje apoteke nabavkom preparata i hemikalija iz inostranstva, ali je sve to prekinula nova mobilizacija koja uglednog pirotskog apotekara odvodi u Valjevsku rezervnu vojnu bolnicu. Iako na vojnoj dužnosti, Karlo Skacel ipak nije prekidao rad apoteke već je kao svog zastupnika ovlastio izvesnog Vlastu Feliksa koji mu je iz Pirota u Valjevo redovno slao izveštaje o poslovanju apoteke. Najveći izazov bila je nabavka materijala i hemikalija koja je tokom ratnih godina išla iz Soluna uplatama na račun Solunske banke, što je kao mogućnost potpuno prekinuto nakon okupacije Kraljevine Srbije.

Tokom Prvog svetskog rata Karlo Skacel je sa velikom posvećenošću radio u Valjevskoj vojnoj bolnici gde je svesrdno pomagao bolesne i ranjene uspevajući da izbegne zarazu smrtonosnim tifusom, ali ne i dramatično povlačenje preko Albanije koje je takođe preživeo. Prvi put se javio svojima iz Soluna tek februara 1917. godine kratkom porukom u listu Pravda koja je glasila: Karel Skacel, apotekar iz Pirota javlja svojoj ženi Olgi da je živ i da mu se javi na poštu br. 999. Iako je tom prilikom uspostavljen kontakt između Karla Skacela i njegove supruge krajem iste godine je komunikacija ponovo prekinuta o čemu svedoči pismo Olge Skacel koja se obraća Crvenom krstu sa molbom da dobije informacije o tome gde se njen suprug nalazi i dali je živ.

Prošavši sve strahote Velikog rata Karlo Skacel se vratio u domovinu i varoš na Nišavi sa činom apotekarskog kapetana prve klase i kao nosilac Albanske spomenice. Iz slabo sačuvane ratne prepiske nedvosmisleno se vidi njegovo jako nacionalno osećanje prema Srbiji i duboki osećaj pripadnosti srpskom narodu. Takvoj tvrdnji još više ide u prilog mirnodopska delatnost Karla Skacela koji je bio osnivač i dobrotvor mnogih kulturno-umetničkih družina, član odbora crvenog krsta, Sokolskog društva, pokrovitelj podizanja zgrade Opštine, Učiteljske škole i Osnovne škole u Tijabari, mecena mnogih intelektualaca i umetnika. U kolektivnom sećanju Piroćanaca ostao je upamćen i po tome što najsiromašnijim sugrađanima nikada nije naplaćivao preko potrebne lekove. Prožet uticajem pravoslavlja on se toj veri u potpunosti priklonio i kao krsnu slavu obeležavao Sv. Nikolu po kome je i njegova čuvena apoteka dobila ime.

U periodu nakon Prvog svetskog rata Karlo Skacel se posvetio školovanju Aleksandra Jovanovića rođenog brata njegove supruge Olge. Kako bi mu priuštio najkvalitetnije obrazovanje i kako bi ga u neku ruku predodredio za bavljenje apotekarskim poslom on ga 1923. godine šalje na studije farmacije u Beč. Njegove studije Karlo Skacel je u potpunosti finansirao. Iste godine desila se još jedna porodična tragedija kada je umro Jova, drugi brat Karlove supruge Olge ostavljajući iza sebe troje dece o kojima je porodica Skacel takođe vodila brigu u godinama koje su sledile. Humanosti Karla Skacela tih godina teško je naći meru obzirom da se iz njegove prepiske vidi da je više puta pomagao i svog kuma Miroslava Pelnarža koji se bavio apotekarstvom na Hvaru u Dalmaciji ali je upao u dugove i finansijske teškoće.

Burni i prebogati životni put najznamenitijeg pirotskog Čeha krajem dvadesetih godina prošlog veka približavao se svome kraju. Znameniti Karlo Skacel preminuo je u Pirotu 24. jula 1930. godine i sahranjen je na Tijabarskom groblju u porodičnoj grobnici. Apoteku Sv. Nikole nastavio je da vodi Aleksandar Jovanović, brat Karlove druge supruge Olge koji je završio studije farmacije u Beču. Posle Aleksandrove smrti 1941. godine kuću i apoteku je vodila njegova supruga Leposava koja nije bila farmaceut ali je tokom okupacije uspešno vodila apoteku i od toga izdržavala porodicu. Nakon smrti Leposave Jovanović kuća je podeljena tako što je njen sin Jovan Jovanović, ugledni profesor matematike i kasnije direktor Gimnazije, dobio sprat dok je lokale u prizemlju dobila njegova sestra.

Kuća Karla Skacela imala je prilično tužnu sudbinu nakon završetka Drugog svetskog rata. Neposredno po oslobođenju varoši u kuću su useljeni ruski oficiri, a kasnije je po odluci Odseka za stambena pitanja procenjeno da kuća ima dovoljno prostora da se pored porodice Jovanović useli još par siromašnih porodica. Po svedočenju profesora Jovanovića tokom procesa nacionalizacije država je od porodice oduzela lokale u prizemlju uključujući i apoteku, tavan i par pomoćnih objekata. Danas je kuća kao izuzetno arhitektonsko nasleđe pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Davor Lazarević, istoričar

*Fotografije: Muzej Ponišavlja


Vest preuzeta sa portala Plus Online