PirotVREMEPLOV

Priče starog Pirota

Već dugo oklevam da pišem o jednoj veoma neprijatnoj temi, iako do mene stižu poruke uznemirenih Piroćanaca, duboko potrešenih člankom koji je objavljen u Pirotskom zborniku br. 43/2018, a tiče se rada bugarske gimnazije tokom okupacije Pirota 1941–1944. godine. Ukratko, autor, koji je istovremeno glavni i odgovorni urednik časopisa, uz pomoć obimne fašističke arhivske građe i propagande, pokušava da omalovaži i obesmisli sva domaća svedočanstva o radu škole i prilikama koje su vladale u gradu, da prikaže bugarski fašizam kao jedan gotovo demokratski državni sistem u kome je vladala sloboda izbora, kulturno i prosvetno blagostanje, i ono što je najgore, da dovede u pitanje privrženost Piroćanaca Srbiji i srpskom nacionu.

U članku je pažljivo prećutano ili skrajnuto sve što se ne uklapa u lepo osmišljenu fašističku bajku, pa tako i važna činjenica da je sam početak rada bugarske gimnazije u Pirotu bio propraćen brutalnom policijskom represijom, pretnjama i ucenama kojima su bili izloženi i đaci i roditelji, već dovoljno prestravljeni svakodnevnim vestima o pljačkama i ubistvima, o spaljivanju živih ljudi po pirotskoj okolini, o jezivim batinanjima uglednih Piroćanaca u gradskoj policijskoj stanici kojih nije bio pošteđen čak ni vremešni doktor Stevčić, najbezazlenija i najvoljenija varoška ličnost tog doba, a o čemu govore i sasvim neutralni, jevrejski izvori, poput izveštaja Leonida Sida gde ovaj čestiti Jevrejin piše:

„U pirotskom policijskom zatvoru, policijski sateliti su priređivali orgije, da bi zataškali kuknjavu i jauk onih koje su nemilosrdno tukli. Mi, koji smo stanovali u blizini policije, mnoge noći nismo mogli da spavamo od jauka i kuknjave ovih nesretnika i nesretnica. Ja s pravom mogu reći da metode španske inkvizicije blede prema ovima što su ih bugarski policajci upotrebljavali. U tim tučama i mučenjima najviše su se odlikovali sledeći: Racev, Petkov, Puškarec, Vazarov, Conev, Najdanov, Enev i još neki, te se često dešavalo i to da su neke koje su tamo tukli i puštali su kao nevine, ali oni su od batina i mučenja samo par dana po puštanju umirali u svojim kućama. Njihovi žandarmi i policijski agenti svakodnevno su obilazili sela u okolini Pirota, pljačkali, krali, oduzimali sve što se moglo oduzeti od seljaka, i na najmanji otpor od strane istih bivali tučeni i terani u zatvor zbog „protivstajanja“ vlastima, te je mnoge od njih na taj način pomrčina progutala. U Pirotu su otvorili osmorazrednu gimnaziju i prve godine odziv za upis đaka bio je ravan nuli. Đačke roditelje je ganjala policija da bi upisivali decu i u tome su i uspeli. Pod pretnjom interniranja i đaka i roditelja, đaci su morali da se upisuju u organizaciju „Branik“ i postajali njihovi članovi…“.

Tokom rata bugarsku gimnaziju je u takvim okolnostima pohađalo oko 300 pirotskih đaka. Nakon oslobođenja niko nije uznemiravao ni đake ni roditelje zbog tobožnje saradnje sa okupatorom i veleizdaje. To niko nije činio ni u okupiranoj Srbiji, niti u Vojvodini koja je postala ratni plen Mađarske ili zloglasne i genocidne NDH. Rasparčavanje Otadžbine i potonje školovanje u okupatorskim školama bila je neminovnost, zla kob naroda koji je jedini na Balkanu imao hrabrosti da se javno usprotivi fašizmu, a čemu su i Piroćanci dali svoj živi doprinos. Treba znati da je i Pirot organizovao veliki antifašistički protest 27. marta 1941. godine, i da je dva meseca kasnije, po slomu države, pisao očajničke apele komesarskim vlastima u Beogradu, grčevito tražeći da makar i u ropstvu ostane u granicama svoje mile Srbije.

Zašto se ovakvo falsifikovanje istorije danas dešava velika je tajna, ali sasvim je očigledno da je dragovoljna saradnja sa bugarskim fašizmom i veleizdaja svega srpskog odjednom postala veoma popularna i poželjna u nekim krugovima današnjeg Pirota. Možda je reč o nekoj nama nevidljivoj prekograničnoj saradnji u kojoj se ispod tezge trguje pirotskim srpstvom i rodoljubljem, pirotskim herojima i žrtvama. Ili se tek samo radi o projekciji, o psihološkoj potrebi provincijskih intelektualaca da u istoriji pronađu svoj sopstveni lik. Da nekim davnim Piroćancima učitaju sopstvena životna načela po kojima se svakoj vlasti, globalnoj ili lokalnoj, u svakom slučaju treba pokoravati i ulizivati, pisati im umiljate pamlete, pritom i sve to dobro unovčiti, graditi karijeru, uživati u privilegijama, a sve pod parolom napretka i evolucije, kosmopolitizma i slobodoumlja, borbe protiv starih mitova, glupih predrasuda…

Neka mi niko zbog ovog pisanja ne spočitava unošenje razdora u suživot i dobrosusedske odnose. Bolnu temu nisam pokrenuo ja, već Pirotski zbornik koji je samo jednim tekstom uspeo da uznemiri mnogo čestitih pirotskih porodica čiji su preci bili prinuđeni da pohađaju bugarsku gimnaziju tokom okupacije. Do mene su stizala njihova pisma puna jeda i tuge i moja moralna obaveza, kao publiciste i urednika jednog malenog lokalnog medija, bila je da reagujem i stanem u odbranu tih uglednih Piroćanaca koji su u spornom tekstu prikazani kao zakleti oportunisti i ratni profiteri.

Rođen sam u jednom obližnjem gradiću u kome preovladava bugarska nacionalna manjina, i tu proživeo divno detinjstvo, stekao svoje najbolje prijatelje, preboleo prve ljubavi. Od malih nogu meni su Bugari bliski i dragi, bilo da žive u Srbiji ili Sofiji, bilo da su mi prve komšije ili tek razdragani turisti koji dolaze da se opuste i odmore od svakodnevnih briga i životnih teskoba. Ono što iskreno prezirem jesu velikobugarske pretenzije i još uvek živi projekat Velike Bugarske koji, kao i zla bajka o Velikoj Srbiji, za mene predstavlja suludu zamisao primitivnog, nemoralnog i neprosvećog sveta koju treba svim snagama suzbijati u Pirotu. Baš kao što treba suzbijati i fašizam koji se sprovodi nad pirotskim rekama, nad poniženim građanima koji u svom rodnom gradu ne mogu doći do zaposlenja zbog brutalnog i višedecenijskog sukoba interesa i partijsko-rodbinskog zapošljavanja, a o čemu ova naša, tako slobodoumna i savremena pirotska inteligencija, već godinama sramno ćuti.

Sporni članak Pirotskog zbornika je već predmet analize eminentnih naučnika i oni će najbolje ustanoviti koliko je on nenaučan, tendenciozan i zlonameran. Oglasiće se i pirotski intelektualci koji stoji na poziciji časti, poštenja i rodoljublja Dragoljuba Jovanovića, koji danas zasigurno ne bi ćutao. Kao urednik Priča Starog Pirota, zamolio bih vas da i mi ovde zajedno pokrenemo jedan istraživački rad, da prikupimo što više svedočanstva živih savremenika ili bar njihovih potomaka, i tako pomognemo da se razbistri pomućena istina o životnim prilikama u Pirotu tokom bugarske okupacije u Drugom svetskom ratu. Vaše priloge, fotografije i porodične uspomene, možete poslati u poruci.

Željko Perović

Pirot Info

SVE VESTI NA JEDNOM MESTU | Pirot | Dimitrovgrad | Bela Palanka | Babušnica

Povezani članci

Ostavite odgovor

Back to top button
Zatvori
Zatvori

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker