PirotPirot InfoVREMEPLOV
Popularno

Piksla

Piše: Dejan A. Milić

Čuvena „piksla“ nalazila se na početku negdašnjeg centralnog pirotskog trga koji se ranije zvao „Crveni“ (zbog boje betona kojim je bio popločan), na mestu gde se danas, između bašta dva renomirana pirotska kafića, ne nalazi ništa.

Kada sam se, u svojoj osmoj godini, iz parterne kuće u zanimljivoj ulici Kraljevića Marka nenadano doselio u Dragoševu, ostao sam bez omanjeg dvorišta – svoje igraonice, zbog čega sam jedno vreme tugovao. Ali ne predugo, jer sam brzo razumeo da je deci iz okolnih zgrada, okovanih betonom, „piksla“ bila glavna igraonica. Otkrivajući svoj novi dečji kutak, postao sam, čak, ponosan na činjenicu da se „piksla“ nalazi na samo tridesetak metara od našeg novog porodičnog doma i da gotovo celu mogu da je obuhvatim pogledom sa prozora u ulici Peti kongres (danas, Ćirila i Metodija).

Za videla su bili retki trenuci da u piksli nije bilo dece, s tim što se poštovao „red“ i prvenstvo starijih, koji su (generacijski) na igru izlazili kasnije. Primopredaje „terena“ vršile su se lako.

Sećam se, u dnu „piksle“ devojčice su se igrale školica, preskakale lastiž i vijaču ili se uvijale pod obručima. Dečaci su glupo jurcali po „tribinama“, igrajući se šuge (pirotski „gonješ“) ili su, ležeći preko gornjeg spoljnog bedema, podeljeni bar u dve grupe „protivnika“, oponašali pucnjavu iz nekog partizanskog ratnog spektakla.

Ali je „piksla“ bila svojevrsna arena za dve dečačke igre – jednu vrlo zanimljivu i jednu vrlo opasnu. No, da bi se lepo živopisale te igre, valja prvo reći šta je „piksla“.

„Piksla“ je bila omanji amfiteatar, verovatno projektovan za neke ozbiljnije stvari od dečje igre, iako je za dečju igru i još ponešto (obelodaniće se u daljem toku priče) bio najsvrsishodniji. Projektovana po ugledu na neke antičke amfiteatre, odozgo do scene na dnu imala je pet nivoa za sedenje. A bila je prosečena „u krst“ sa sve četiri strane sveta ulazima u amfiteatar i stepenicama koje su vodile dole, na pozornicu.

Ne verujem da se igde drugde igrao fudbal na četiri mala golića osim u piksli. Ti golići su bili, zapravo, poslednja četiri stepenika, koji su se po materijalu razlikovali od ostalog betona. Mali fudbal u areni piksle igrala su četiri dečaka, svako braneći svoj gol i svako protiv svakog. Bio je to svojevrstan turnir na ispadanje do pet ili 10 primljenih golova, a pobednik bi bio opasna faca „u datom momentu“. Naročito imajući u vidu činjenicu da su svoje favorite sa „tribina piksle“ često bodrile devojčice iz kraja.

Druga igra bila je zaista opasna. Zbog svog značaja i opasnosti ona se i najavljivala. To je bila igra trke biciklima unutar amfiteatra, kao u nekakvom „globusu smrti“, na ispadanje (odnosno padanje) kao u svojevrsnom biciklističkom ruskom ruletu. Iz „piksle“ bi izašli svi, osim dvojice, trojice, četvorice ili petorice vozača bicikala. Bicikli su se vozili u krug, ne baš brzo, da bi se izbegla totalna „pogibija“, a vozači su imali najmanje četiri opasne prepreke, jer su stepenice bile uže od tribina.

Iako sam, što je jednom rekla moja tašta, prilični „zečević“ (rekao bih pre, obazriv čovek), i danas se divim svojoj hrabrosti da, uprkos lepim padovima i vazda zguljenim kolenima i laktovima, od „globusa smrti“ nikad nisam odustao.

Kako smo rasli, tako smo za druženje sa „pikslom“ i u njoj polako trampili dan za noć. Pred vazda budnim očima obaveštajne službe roditelja iz kraja ipak se uspevalo da se prokrijumčari po koja cigareta, po koja flaša piva, kasnije, sporadično, i po flaša Badelovog „Cezara“ npr.

U „piksli“ su se krijumčarili i poljupci. Prvo oni u obraz da se razbije maler. Posle i ovlašni „filmski“, sve sa početničkom nadom da će se nekad do penzije pojaviti i oni pravi, francuski.

Kao poslednje nepomućeno sećanje na „pikslu“ ostalo je ono sa Uskrsa 1999. Uprkos oglašenoj uzbuni amfiteatar je bio načičkan mladim glavama da pikavac čovek nije imao gde da baci. Tinejdžeri, uplašeni do bledila od beznađa, uz nekoliko gitara su pevali „šta im padne pod grlo“ i recitovali poeziju, prkoseći nevidljivim čeličnim grabljivicama… Tako je amfiteatar, najzad, počeo da se privodi svojoj zamišljenoj nameni.

„Pikslu“ su srušili u jesen 2007, praveći na Trgu pirotskih oslobodilaca šaru pirotskog ćilima, koja će se, najavljivalo se sa pirotskih medija, videti čak iz aviona. Možeš misliti. Kao da se šara pirotskog ćilima može napraviti od betonskih ploča. U isto vreme, ne bi ili iskamčili još tri parking mesta, posekli su „nadležni“ tri višedecenijske lipe ispred naše zgrade. Koji mesec kasnije na put sa koga se ne vraća otpratio sam majku …

Piksle više nema. Tu gde je ona bila sad je goli beton. Ništa. Malo udesno ukoso od nje, pri rekonstrukciji trga, otkopana je netaknuta turska ćuprija iz XVI veka preko negdašnje reke Bokludže. Struka je predlagala da se ćuprija konzervira za pokoljenja. Nadležni su je zalili betonom.

Ispred praznog prostora gde je nekada ponosno stajala piksla nadležni su na pleća trga navalili nekakvu skalameriju koju su predstavili kao baštu sa fontanom i milenijumskim satom. Ali ni to nije ništa.

A piksla bi i današnjoj deci baš valjala.

Piše: Dejan A. Milić

Preuzeto sa bloga „Priče starog Pirota“

Pirot Info

SVE VESTI NA JEDNOM MESTU | Pirot | Dimitrovgrad | Bela Palanka | Babušnica

Povezani članci

Ostavite odgovor

Back to top button
Zatvori
Zatvori

Adblock Detected

Please consider supporting us by disabling your ad blocker