Nacional

25

Ako me ne vara zavičajno sećanje, „Nacional“ je bio prvi hotel u Pirotu. A moguće da to zdanje i nije bilo prvi hotel u Pirotu. Moguće da su to bile kafane „Bela mačka“ ili „Srpska kruna“ sa svoje dve, tri sobe – nužna smeštaja za namernike, ali je „Nacional“ svakako bio prvi pravi pirotski hotel.

Sagrađen na klackalici XIX i XX veka, uz zdanja Gimnazije i Suda, bio je plod želje moderne srpske države da zaostale turske kasabe brzo umije i, što je moguće pre i više, približi otmenim evropskim varošima.

Kad je meni, detetu, zgrada „Nacionala“ počela da pleni pogled, to više nije bio hotel. Sprat su zauzimale kancelarije lokalnog ugostiteljskog preduzeća „Srbija“ (Ko kaže da pod komunistima ništa srpskim imenom nije moglo da se nazove?), a parter su po pola delile Kafana „Nacional“ i Restoran društvene ishrane „Nacional“, oboje, logično, u sastavu Ugostiteljskog preduzeća „Srbija“. Ovakav raspored ostao je prilično dugo, do mog odlaska na fakultet i, logično, do tranzicionog propadanja „Srbije“. Zgrada nije blistala, ali je fasada bila okrečena u tamniju i svetliju oker boju i odavala je utisak pritajene otmenosti.

Prvi je „umro“ restoran društvene ishrane. Naprečac. Iako je u njemu moglo pristojno lepo da se jede za pristojno nevelik novac. I moji drugari i ja smo tu jako voleli da odlazimo, ali smo išli retko i krišom od naših majki, čija ženska kulinarska sujeta nije nikako trpela da se hranimo u „Nacionalu“ pored njih živih. „Umro je“ u vreme mojih gimnazijskih dana, zbog nerentabilnosti, ne ostavljajući mnogo prostora za žal Piroćanaca.

Kafana je bila čvršća. Dugo se držala i dugo i postepeno venula. Držala se na tvrdoglavoj navici starijih sugrađana i na uspomenama. Na marifetlucima čuvenog konobara Kamena (varoške legende za života) i na „Niškoj plemenki“ i sodi. Na kariranim stolnjacima i kafi nalivanoj u fildžanima. U nju nisam zalazio, zbog pristojnosti, sve do iza punoletstva. Pa i kasnije retko. Tek nekoliko puta na pivo. I nekoliko puta sa orkestrom. Više sam preferirao nedaleku kafanu „Srbiju“, raniju „Srpsku krunu“.

Kafana je „umrla“ od starosti i slabosti prvih godina ovog veka, kada i čitavo ugostiteljsko preduzeće, ne mogavši da izdrži konkurenciju nabujalih privatnih kafana. Potom je, jedno vreme, na sprat Nacionala, potpuno neprirodno kao u nužni smestaj useljena policija, skrnaveći na neki način svetost ovog spomenika jednovekovnog javnog života u Pirotu.

Unazad petnaest godina ovaj arhitektonski i kulturno istorijski spomenik veoma propada. Pravo poniženje doživeo je kada je tokom nekoliko godina u parter hotela useljena kineska robna kuća bofl drangulija. Koja je, hvala Bogu, jednom i iseljena.

U samom srcu Pirota „Nacional“ danas izgleda ružno, jadno, nemoćno …

U Srbalja nema kulture sećanja. Da je ima zgrada bi bila renovirana. Sinula bi. Na njoj bi morala da stoji tabla koja podseća da je u „Nacionalu“ godinu ili dve posle Miltona Manakija izvedena prva bioskopska predstava u Pirotu. Svakako i ona, da je u hotelu „Nacional“ svoje pirotske dane provodio slavni vojvoda Stepa Stepanović. Ili ona, koja govori o tome da je u „Nacionalu“ svoje političke zborove držao slavni Piroćanac, vođa zemljoradnika, profesor Dragoljub Jovanović … Ali u Srbalja nema kulture sećanja. Ako je nekad pronađemo, Pirot će možda i postati evropska varoš.

Piše: Dejan A. Milić

Preuzeto sa bloga „Priče starog Pirota“